Настанак и канонСвето писмо - историја

Канон Библије

Грчки израз “канон” означава трску или штап за мерење, а у изведеном смислу правило или норму. Канон се користи и у значењу правила вере, а канон Светог Писма означава збирку списа које сачињавају правило вере. У овом смислу први користи тај израз <ем>Ориген (185?-254?), који је рекао да нико не треба да користи за доказивање веровања књиге које нису укључене у канонизирана Писма (<ем>Коментар Матеја, дио 28). <ем>Атанасије (293?-373) назива збирку списа прихваћених од Цркве <ем>каноном. Када говоримо о канону, морамо говорити посебно о канону Старог и канону Новог завета.
<х3>Канон Старог завета
Када отворимо католичко издање Старог завета, видећемо да се оно разликује од протестантског издања јер посједује неке књиге, поглавља и делове којих нема у протестантском издању. Прво ћемо приметити да се све оне појављују једино у Старом завету, док нема никаквих разлика у канону Новог завета. За разумевање те чињенице потребно је прво навести различите каноне Старог завета – јеврејски, протестантски, католички и православни.
<х4>Јеврејски канон
Према сведочанствима Јосипа Флавија, Талмуда (збирке тумачења Торе) и непознатог аутора <ем>Четврте Јездрине (4. Јездрина 14,37-48), на прелазу из старе у нову еру Јевреји имају уобличен канон састављен од 24 књиге. Оне се деле у три одсека:
<ул>
<ли> Закон (<ем>тора) – 5 Мојсијевих књига.
<ли> Пророци (<ем>неби’им), који се деле на:
<ул>
<ли>четири ранија пророка: Исус Навин, Судије, Самуило (обе књиге) и Царевима (обе књиге)
<ли>четири каснија пророка: Исаија, Јеремија, Језекиљ и Мале пророке (свих 12 у једној књизи).


<ли> Списи (кетубим)– 11 осталих књига: Псалми, Јов, Приче, Рута, Песма над песмама, Проповедник, Плач, Јестира, Данило, Јездра/Немија (у једној књизи) и Дневник (обе књиге).

<х4>Протестантски канон
Протестантски канон се разликује од јеврејског само у формалном, а не у садржинском смислу. Конкретно, разлике су у бројању књига и подели:

Бројање књига

Протестанти прихватају 39 списа, односно деле одређене јеврејске књиге на независне списе. Тако су Самуило, Цареви, Дневник и Јездра / Немија подељени на 1. и 2. Самуилову, 1. и 2. О Царевима и 1. и 2. Дневника, Јездру и Немију. Мали пророци су расподељени у 12 одвојених књига (Осија, Јоило, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија). Тиме добијамо број књига за 15 већи од јеврејског, али ради се о истим списима.

Подела

Протестанти, као и Јевреји, деле Стари завет на три дела, али их другачије називају, стављају у другачији поредак и различито сврставају у њих одређене књиге. Протестанти деле књиге на Закон, Историјске и поучне списе и Пророке. Тако последња књига Старог завета није (Друга) Дневника, него Малахија.

Разлике су у сврставању књига у последње две групе:
<ул>
<ли>ранији пророци су сврстани у поучне списе.
<ли>пророци се деле на четири велика и дванаест малих.
<ли>Данило се сврстава у велике пророке, а не у поучне списе.

 

УПОРЕЂЕНЈЕ ЈЕВРЕЈСКОГ И ПРОТЕСТАНТСКОГ КАНОНА

&нбсп;
<табле wидтх="501">
<тбодy>
<тр>
<тд цолспан="2" wидтх="235">ЈЕВРЕЈИ
<тд цолспан="2" wидтх="229">ПРОТЕСТАНТИ

<тр>
<тд wидтх="106">ОДСЕК
<тд wидтх="112">КНЈИГЕ
<тд wидтх="128">КНЈИГЕ
<тд wидтх="84">ОДСЕК

<тр>
<тд wидтх="106">1. ЗАКОН
<тд wидтх="112">Петокњижје
<тд wидтх="128">Петокњижје
<тд wидтх="84">1. ЗАКОН

<тр>
<тд wидтх="106">2. ПРОРОЦИ
<тд wидтх="112"><у>ранији:

Исус Навин, Судије, Самуило, Цареви

&нбсп;

<у>каснији:

&нбсп;

Исаија, Јеремија, Језекиљ,Мали пророци
<тд wидтх="128">Исус Навин, Судије,Рута,

1. и 2. Самуилова,

1. и 2., Царевима,

1. и 2. Дневника, Јездра, Немија, Јестира, Јов, Псалми, Приче,Проповедник, Песма над песмама
<тд wидтх="84">2. ПОУЧНИ СПИСИ

<тр>
<тд wидтх="106">3. СПИСИ
<тд wидтх="112">Псалми,Јов,

Приче,

Рута,

Пјесма над пјесмама, Проповедник,

Плач,

Јестира,

Данило, Јездра/Немија, Дневник
<тд wидтх="128"><ем><у>велики  пророци<ем>:

Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило,

&нбсп;

<ем><у>мали пророци<ем>:

&нбсп;

Осија, Јоило, Амос, Авдија, Јона, Михеј,

Наум, Авакум, Софонија,Агеј, Захарија

и Малахија
<тд wидтх="84">3. ПРОРОЦИ



&нбсп;
<х4>Католички канон
Библија Кршћанске садашњости (као и нова верзија, тзв. <ем>Јерусалимска библија), поседује следеће књиге којих нема у протестантском канону: Тобију, Јудиту, Прву и Другу о Макабејцима, Књигу Мудрости, Књигу Сирахову и Барухову књигу. Осим ових књига имамо делове и поглавља у Даниловој књизи (<ем>Азарјина молитва у 3. поглављу, затим поглавља 13. и 14.), као и делове у Књизи о Јестири (<ем>Мардохејев сан на почетку књиге, <ем>Асвирова посланица против Јевреја између 3,13 и 14, <ем>Мардохејева молитва на крају 4. поглавља, <ем>Јестира пред царем у 5,1-3, <ем>Асвиров указ у корист Јевреја, између 8,12 и 13, <ем>додатак о Пуриму – између 8,19 и 20, те <ем>Мардохејево присећање и <ем>напомена преводиоца – након у јеврејском тексту завршног стиха 10,3). Католици за ове списе користе назив <ем>деутероканонски списи, што значи само то да је било извесне неодлучности у погледу њиховог прихватања, али не и то да су мање ауторитативни од тзв. <ем>протоканонских списа, који су примљени без већег премишљања. Протестанти, пак, за деутероканонске списе користе назив <ем>апокрифи, што значи да уопште не спадају у канон Светог писма. Лутер је за њих рекао да су то “књиге које се не сматрају једнаким Светом Писму, али су пробитачне и добре за читање.” С друге стране, католици назив “апокрифи” користе за бројне списе међузаветног периода, који су писани са становишта јудаизма, а лажно су приписивани разним патријарсима (на пример, <ем>Енохова књига). Но, оно што католици називају апокрифима, протестанти називају <ем>псеудоепиграфима.

Католици су коначно одредили свој канон на четвртом заседању концила у Тренту 8. априла 1546.

У закључку то значи да католички канон Старог завета обухвата 46 списа.
<х4>Православни канон
Католичком канону од 46 књига, православни надодаје још три књиге: <ем>2. и <ем>3. <ем>Јездрину, и<ем> 3. Макабејцима. Шесто поглавље <ем>Барухове књиге, тзв. <ем>Посланицу Јеремијину, издвајају као посебну књигу, што онда свеукупно чини 50 књига Старог завета. Узгред, групу књига 1. и 2. Самуилова, те 1. и 2. Царевима, православни су преименовали у четири књиге <ем>О царевима.

&нбсп;

ДОДАТАК:

УПОРЕДНИ ПРЕГЛЕД СТАРОЗАВЕТНОГ КАНОНА У ХРИШЋАНСТВУ

&нбсп;
<табле wидтх="462">
<тбодy>
<тр>
<тд wидтх="88">ЦРКВА
<тд wидтх="102">ПРОТЕСТАНТИ
<тд wидтх="96">КАТОЛИЦИ
<тд wидтх="105">ПРАВОСЛАВНИ

<тр>
<тд wидтх="88">ЗАКОН
<тд wидтх="102">Петокњижје
<тд wидтх="96">Петокњижје
<тд wидтх="105">Петокњижје

<тр>
<тд wидтх="88">ИСТОРИЈСКИ И ПОУЧНИ СПИСИ
<тд wидтх="102">Исус Навин, Судије, Рута,1. и 2. Самуилова,

1. и 2. Царевима, 1. и 2. Дневника, Јездра, Немија, Јестира, Јов, Псалми, Приче, Проповједник, Песма над песмама
<тд wидтх="96">Исус Навин,. Судије, Рута,

1. и 2. Самуилова, 1. и 2. Царевима,

1. и 2. Дневника, Јездра, Немија, <ем>Тобија, Јудита, Јестира, (<ем>+ додаци),

<ем>Прва о Макабејцима, Друга о Макабејцима, Псалми, Јов, Приче, Проповједник, Песма над песмама, <ем>Књига мудрости, <ем>Књига Сирахова
<тд wидтх="105">Исус Навин,. Судије, Рута,1. и 2. Царевима,

(=1. и 2. Самуилова),

3. и 4. Царевима

(=1. и 2. Царевима),

1. и 2. Дневника, Прва Јездрина (=Езра),

<ем>Друга Јездрина, Трећа Јездрина, Немија, <ем>Тобија, Јудита,

Јестира, (<ем>+ додаци),

<ем>Прва о Макабејцима, Друга о Макабејцима,Трећа о Макабејцима, Псалми, Јов, Приче, Проповједник, Песма над песмама,<ем>Књига мудрости, <ем>Књига Сирахова

<тр>
<тд wидтх="88">ПРОРОЦИ
<тд wидтх="102"><ем><у>велики пророци<ем>:Исаија, Јеремија, Плач, Језекиљ, Данило

&нбсп;

<ем><у>мали пророци<ем>:Осија, Јоило, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија
<тд wидтх="96"><ем>велики пророци:Исаија, Јеремија, Плач, <ем>Барух,Језекиљ, Данило (<ем>+додаци)

<ем><у>мали пророци<ем>: Осија, Јоило, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија
<тд wидтх="105"><ем>велики пророци:Исаија, Јеремија, Плач, <ем>Јеремијина Посланица, Барух, Језекиљ, Данило (<ем>+додаци)

<ем><у>мали пророци<ем>:Осија, Јоило, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија



&нбсп;
<х3>Канон Новог завета
Када се ради о новозаветном канону, овде немамо разлику између католичког, православног и протестантског канона (наравно, Јевреји не прихватају Нови завет). Но, треба нешто рећи о историјском развоју канона.
<х4>Историјат канона Новог завета
Христови апостоли су започели с усменим предањем јеванђеља, да би се касније указала потреба за писаним обликом поучавања. Прве списе засигурно је написао апостол Павле (1. Солуњанима или Галатима); тешко је утврдити хронологију свих новозаветних “књига”, но већина њих настаје до почетка седамдесетих година И века после Христа, да би се с писањем Новог завета завршило негде средином деведесетих година (уз мало размишљање да ли је последњи спис било Откривење или можда Јованово јеванђеље). Сви настали списи потом слободно круже по црквама и сматрају се ауторитативним: већ апостол Петар познаје и препоручује Павлове списе (2. Петрова 3,15-16); Лука на почетку спомиње покушаје сређивања приповедања “о догађајима што су се догодили међу нама”, што нас упућује на ранија јеванђеља. Сигурно је да се Исусове изјаве преносе од почетка, но то не мора да значи да је постојала нека засебна збирка Исусових изрека која служи као извор (њемачки <ем>qуелле, отуд и ознака Q) јеванђелистима. Стоји и чињеница да има Исусових изрека које нису записане у јеванђељима, што заправо експлицитно тврди и Јован 21,25. Тако налазимо изван четири јеванђеља неке Исусове изреке – најпознатија је у Дјела 20,35: “Блаженије је давати него примати”.

Одлука о канону Новог завета није дошла одмах чим је завршено с писањем новозаветних списа. Није било нити неког посебног црквеног сабора који је прогласио коначни канон. Одређивањем канона рана Црква почиње да се бави тек када је била изазвана одређеним појавама унутар Цркве:
<ул>
<ли>појавом бројних апокрифних списа, који су се позивали на апостолски ауторитет. Међу њима су најпознатија била <ем>Учења (Дидахе), Хермин Пастир, Варнавина посланица и Јеванђеље по Петру.Било је цркава које су и ове списе убрајале у канон, што је изазивало одређене пометње. Апокрифа је било на десетине и већина њих је носила печат гностицизма, који је хришћанско учење тумачио са становишта грчке мистичке филозофије.
<ли>појава неприхватљивих тумачења канона. Посебно се то односи на Марциона (око 150. г.) који је канонским сматрао само Лукино Јеванђеље, Павлове посланице (и то прекројене по Марционовој мери) и свој спис
<ли>расправе по питању неких списа које данас чине канон Новог завета, при свега посланице <ем>Друга Петрова,<ем>Друга и Трећа Јованова, Јудина, те <ем> Процес канонизовања можемо пратити још од првих постапостолских отаца <ем>Игњација и <ем>Поликарпа, с почетка ИИ века после Христа. Посебно је значајан тзв. Мураторијев фрагмент с краја ИИ века после Христа (Муратори је човек који је пронашао фрагмент у Миланском самостану 1740).

Без обзира на сва, дотада изнета размишљања, јасно је, према сведочанствима историчара Еузебија и црквеног оца Атанасија, да током ИВ века Црква поседује управо онај канон Новог завета какав и данас поседујемо.
<х4>Подела Новог завета
Она је аналогна подели Старог (у хришћанском канону):
<ул>
<ли>На месту Торе имамо <ем>Јеванђеља. Иако је о Исусу било написано више десетина књига, Црква је прихватила само <ем>Матеја, Марка, Луку и <ем>Јована. Треба приметити да њихов поредак није нужно хронолошки.
<ли>Постоји и група <ем>историјских и поучних списа. У историјске убрајамо само <ем>Дела Апостолска, док поучне списе чине 21 посланица. <ем>Посланице се пак деле на <ем>Павлове (14 посланица) и 7 саборних (католичких, односно општих): Јаков, две Петрове, три Јованове и Јудину.

Последњи део Новог завета је пророчки спис <ем>Откривење Јованово.

Све укупно, имамо 27 списа Новог завета.

Повезани чланци

Back to top button

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker